ДОБРИЦА ЕРИЋ

      ПЛАВИ САЊАР

Дозволите да вам представим

сањара са сновима плавим.

Песник се сасвим никад не буди.

Он увек нешто преде и плете.

Песник је споља ко сви људи,

а изнутра право, правцато дете.

И то дете које се чуди

много чему што раде људи.

Песник гледа у свет кроз перце

пауна и кроз фрулу од зове.

Њему је кап росе језерце

по коме најлепше лађе плове.

Рој свитаца и букет цвећа –

то је права земаљска срећа!

Песник је срећан и када пати

и опет тужан у башти среће.

Песнику свака песма поврати

по једно детињство, као пролеће.

Кад славуј сине јутру у глави

прво се брату песник јави.

Покаже му путић до дворца

где звецка безброј златних пехара,

па наговори свог развигорца

да га завеје снегом бехара.

Песник се напије сунчевог вина

уз свирку ливадских виолина.

Па онда лута кроз поља ражи

као да се у булке заљубио

и све као да тражи

нешто што није изгубио...

Сваке вечери и сваке зоре

он тражи риме и метафоре.

Кад их не нађе, песник је тужан

и цео свет му постане ружан.

А кад нађе - светлост обасја

брежуљке пуне грожђа и класја.

После сиђе у неку бајну

дољу да песми открије тајну.

Јер, песники воли, то нисам реко:

једну принцезу, кћер дивне баште,

која борави негде далеко –

у пределима његове маште...

                     ù

       МОЈА МАЈКА

Ту је и моја мајка

Радмила, бивша вила.

Мотри ме из прикрајка

и склапа крила.

Тиха, тужна и стара

ређа рубље по плоту.

И с цвећем разговара

о кући и животу...

                     ù

                   

     ЋИЛИМ ПОЉЕ КАЛИПОЉЕ

Сад пазите: ведећете

најлепше поље на свету!

Или, боље: ћилим поље.

Ту ја живим ту се дивим

 маслачку и сунцокрету.

То је моје Калипоље!

Риче крава, зриче трава,

ред ливада, ред пшенице.

У средини шушка крушка.

Доле војска буба мрава

горе ласте и сенице.

То је моје Калипоље.