ПОГЛЕДИ СА СТРАНЕ

Давид Албахари

Моћ пословица

Познавање пословица не представља дозволу за безобразлук, али и то треба научити. Као и ону једноставну изреку: „Ако желиш пријатеља, прво постани пријатељ”

Када сам био дечак, нисам веровао у пословице и мудре изреке. Данас, када године све брже пролазе, увиђам да сам погрешио. Знам да су жалопојке типа „да сам то раније знао, све би било другачије” потпуно непотребне, јер је прошлост непроменљива, али ипак се понекад упитам шта сам све могао да избегнем у животу да сам пажљивије слушао савете тих есенција човековог искуства. На пример, на свим мојим свескама и уџбеницима из гимназије уредно сам исписивао латинску изреку: „Опасност је у одлагању”, драгоцени савет који углавном нисам користио док сам ишао у гимназију, али који је лепо звучао. То је, можда, једини савет који сам, касније, као писац и преводилац, увек примењивао.

Други савети нису тако добро прошли код мене. Рецимо, диван савет из талмудских „Изрека отаца”: „Подучавај свој језик да говори: Не знам”. – који би ми, да сам га доиста слушао, помогао да избегнем низ неспоразума, непотребних препирки и озбиљних свађа. Рећи „Не знам” у правом тренутку смањује тензију, враћа самопоуздање и помаже поновном успостављању равнотеже. Нажалост, већина људи сматра из најразноврснијих разлога да је признавање незнања у исто време и прихватање пораза, што је потпуно нетачно. Нико не зна све ствари иако већина нас верује да смо стручњаци за све, а уколико се покаже да нешто није у реду са њиховим саветима и „знањем”, за то ће бити оптужен неко други.

Одмах ми пада на памет изрека коју су моји родитељи често понављали: „У се и у своје кљусе”. Човек је, у суштини, сам на свету, али ако верује у себе, лакше ће поднети ту самоћу. С друге стране, ако га у тој његовој самоћи спопадну и критикују са свих страна, онда треба да има на уму другу „коњску пословицу”: „За добрим коњем прашина се вије”. Ту пословицу је моја мајка нудила као магичну заштиту од лоших критика, злонамерних коментара колега и повремених презривих оцена неких читалаца. Иако ми је требало доста времена да се привикнем на идентификацију са коњем, макар и добрим, оног тренутка када сам је прихватио, све недаће са евентуалним негативним критичким оценама мојих књига су скоро потпуно ишчезле. Уосталом, негативна критика се пише са много више искрености него многе позитивне критике, и ту искреност свакако треба ценити.

Дуги низ година збуњивале су ме пословице: „Младо се дрво савија” и „Није злато све што сија”. Наиме, оне су биле написане једна изнад друге на унутрашњој страни корица неке дечје књиге, и ја сам био уверен да је реч о једној пословици, што ју је чинило потпуно неразумљивом. Тада сам се тужно питао какве везе има младо дрво са лажним златом и, наравно, нисам успевао да дођем до одговора. Тако сам пропустио прилику да се, као млађи, посветим неким телесним активностима, које су тражиле младалачко савијање. Сада бих се радо савио, али „године су многе, а леђа нејака”, те ми се често догађа да не успем да дохватим злато које поред мене пролети. Док се ја сагнем, могу само да ишчепркам грумен лажног злата. Оно право увек заврши у неким другим рукама.

Користан савет нуди изрека: „Не цени вола по роговима, ни човека по брковима”. И довољно је присетити се Хитлера и Стаљина да би се видело колико је то тачно. Додуше било је, и сигурно ће још бити, глатко избријаних диктатора, што само потврђује упозорење да човек никада, ипак, не сме потпуно да се опусти. Као што не би смео да пљеска сам себи на успешно изведеном делу или на неком поступку који га, уверен је, чини доиста добром особом. Наиме, у једној изреци пише: „Постоје само два савршено добра човека: мртав и нерођен”. Сви остали, сви ми остали, у већој или мањој мери смо лоши и можемо само да се трудимо да постанемо бољи и паметнији. Додуше, и ту постоји једно упозорење, изрека која каже: „Боље је бити мало луд, него мало паметан”. У првом тренутку та изрека нас помало укочи, јер смо научени да памет увек боље оценимо од лудила, међутим, истина је да онај који је мало паметан може да нанесе много више штете од онога ко је мало луд.

Па ипак, савршена доброта је, бар теоријски, ипак доступна. Могли бисмо лако да сакупимо прегршт пословица и изрека које би нас, када бисмо их доследно примењивали, преобразиле у власнике скоро савршене доброте. Мислим на пословице као што су: „Ако не почнеш, нећеш ни завршити”, „Ко другоме јаму копа, сам у њу пада”, „Орао не хвата муве”, „Уметност је дуга, живот је кратак” и многе друге.

Неке изреке су толико хируршки прецизне да скоро наносе бол. Једна од таквих је ова: „Није срећан онај који има оно што жели, већ онај који не жели оно што нема”. Да, завист је опасан отров, као и пожуда или халапљивост.

Из неког разлога ту се присетим да су моји родитељи често говорили: „Чувај се лажних пријатеља”, а да сам им ја, онако дрско како то деца умеју, одговарао: „А како да их препознам?” Они су тада покуњено заћутали јер на моје питање није могло да се одговори. А у једној другој ситуацији нисам тако добро прошао – наиме, била је зима, требало је да идем у школу и мајка ме је терала да ставим капу на главу. Пркосно сам рекао: „Чизма главу чува, шубара је квари”. Памтим да ме је мајка само једном ошамарила у животу и то се тада десило. И дан-данас, после много година, сматрам да је била у праву. Познавање пословица не представља дозволу за безобразлук, али и то треба научити. Као и ону једноставну изреку: „Ако желиш пријатеља, прво постани пријатељ”.

И одмах следи упозорење, исто оно које сам чуо од мојих родитеља: „Чувај се лажних пријатеља”. Додуше, не кажу ништа о томе како препознати лажне пријатеље, али већ сам научио шта то значи – неки део посла, ма какав он био, треба ипак сами да обавимо.

Давид Албахари