ПРИЧА

ЧОВЕК И ПАС Пас? Пас највише воли кост! Пас и кост, па то је синоним обостране привлачности и обожаваности. Кажеш пас,а кост се просто сама прилепи уз реч. Кажеш кост, прилепи се пас. То једноставно једно друго подразумева. Као река обалу и обала реку. Као грана лист и лист грану. Кост постоји због пса, а пас због кости. Човек је ту везу одавно пронашао. Вероватно се сажалио у једном тренутку док је ждерао неки комад срнеће плећке приметивши тихо и молећиво померање њушкице свог верног пријатеља који није скидао поглед са његовогплена. Прорадила је савест пријатеља. Друг се поштује. Са другом се све дели, и добро и зло. Тада му је понудио остатак свог ручка. И онако му кост не годи. Гладан пријатељ се силно обрадовао. Замахао је репићем и радосно скочио да  распакује дар пријатеља. Окретао га је са свих страна, стезао шапицама, страсно лизао глатку површину која га је опијала својим мирисом, покушавао да растргне омот зубима не би ли  унутра пронашао нешто укусно и слатко. То је радио са таквом страшћу и упорношћу, да је човек, сит и срећан, дошао до сјајног открића: „Мој пас обожава кост! Дивно! Кад има за мене, биће и за њега.“ Тако је човек задовољио правду и умирио савест. По својим разумним људским мерилима, наравно. Пас је ипак само животиња. Од тада, пошто оглође сву сласт са кости, свесрдно и издашно је баци пред пса  уверен да чини велико и племенито дело. Нарочито се радује и поноси кад примети да његов пријатељ, после дугог превртања, глодања, кршења зуби(ма), најзад закопа остатак и пажљиво га покријеземљом и лишћем. „Паметан је. Добро је јео данас, па мисли и за сутра“ – прокоментарише тада. А пас? После много мука, он се још више диви човеку како с лакоћом сецка и гута свој део посластице.   Дуна (Из књиге Крадљивци сунца”)